Bilo je leto. Beograd je bio usijan, a nas dvoje mladi, zaljubljeni, neuništivi.
Početak veze nudio je slatkoću postojanja u velikim količinama, sve je delovalo tako
rešivo… pa i besparica. Samo da smo zajedno i da se nekako domognemo mora.
Nismo znali za pojam allinclusive letovanja, to će postati moderno tek kasnije, a i kakav,
dodjavola, allinclusive, kakvih pet zvezdica! To je bilo rezervisano za neke druge, valjda
bolje ljude od nas…
Elem, odlazimo u nama bratsku Crnu Goru, tragom zakazanih nastupa koje je on imao
sa jednim našim poznatim muzičarem. Računali smo na gomilu obećanih i ugovorenih
svirki, samim tim i na pozamašnu lovu. O, radosti! Zaplesali smo u ritmu lagodne
organizacije i sreće koja skoro da je padala sa neba. Izvukla sam sve kupaće kostime iz
fioke, konstatovala da sam debela, kao i svakog prethodnog leta, obećala sebi da ću se
dovesti u red jer ću plivati i hraniti se lagano.
„Put vam je organizovan”, rekao nam je,”doći će po vas jedan kolega kolima, sve je
dogovoreno.”
Dovlačimo prtljag do koleginog auta u zakazano vreme. Iz njega izlazi srdačni
sredovečni čovek, upoznajemo se, on pomera prednje sedište svog starog golfa 1,
razgrće smeće pobacano svuda po zadnjem delu auta, daje mi rukom znak da mogu da
udjem. Uvlačim se i sedam u upravo napravljenu rupu izmedju praznih kutija, ambalaža
od popijenih sokova i ostalog djubreta koje je ispunjavalo sav prostor oko mene. Put
traje beskrajno dugo dok iz gepeka zveckaju staklene flaše koje kolega prenosi jer ima
neki biznis sa rakijama. Golf se dere iz petnih žila, na momente mislim da ćemo se
raspasti zajedno sa njim. Brzinometar ne radi, nije jasno kojom se brzinom krećemo, ali
nas srdačni domaćin uverava da je sve u redu nastavljajući da nam priča o svojoj rakiji,
bliskom drugu iz rodnog kraja koji je sad bitna figura u Zvezdama Granda, svojoj muzici
i drugim temama dok povremeno čačka nos. Nakon pola dana i čitave noći, stižemo do
mora.
Dobijamo sobu privatnog smeštaja u Djenovićima. Ok, nije obećani Herceg Novi, ali bar
je blizu njega, nema veze. Soba je uredjena za izdavanje, izgleda sasvim pristojno.
Biram kupaći kostim, i dalje sam sebi debela, ali sve će to srediti duge šetnje do plaže
(jer smeštaj je fakat daleko od vode) i lagana ishrana. Dan je čaroban, on mi se baš
mnogo svidja. A i ja njemu…

Budim se nakon prve noći otekla, zapušena, krvavih očiju koje su me svrbele do nivoa
ludila. Ispostaviće se da su gazdine mačke spavale na jastuku, jer su domaće, a i tako
su u mogućnosti. Srećom, imamo kome da se žalimo i tražimo drugi smestaj.
Tražili-dobili. Srećni odlazimo u novu sobu, ovaj put u Herceg Novom. Spuštamo stvari i
odlazimo na plažu, jer koga briga za izgled sobe i za to što nema klime, što je nakrcana
starim nameštajem, što je izdaje neka vrlo brbljiva žena, dok druga, starija, sedi nemo i
nepomično u tišini dnevne sobe kroz koju moraš da prodješ kako bi došao do terase…
Ljubav je bila filter koji skoro sve boji u lepo.
Nakon plaže i pice na parče sa majonezom i kečapom (da nas pošteno zasiti, jer
nastupi i pare tek treba da se dese kao i moje mršavljenje), vraćamo se u naše morsko
gnezdo.
Počinjemo da primećujemo ambijent. Soba je izgledala kao da je do juče bila nečija. Na
sve strane nalazile su se fotografije nekog čoveka. On kao dete, on u školi, on u vojsci,
on na venčanju, on sa drugarima, njegov pisaći sto, zaključujemo, njegove police sa
knjigama, ikonice, krstići, kandila… Gde god da se osvrneš – ON. Postaje pomalo
sablasno. Nije baš da u žaru mladalačke ljubavi želis da te posmatra nepoznato lice sa
svakog zida i svake police.
Da skratim priču, saznajemo ubrzo da smo u sobi pokojnika, da je ćutljiva i tužna žena
njegova majka. Njena crnina i raspoloženje postaju razumljivi. Mladja žena je udovica.
Nisu mogle da razumeju da nam tako nesto smeta, jer,“bili su tu pre nas još neki turisti,
niko se nije žalio.”
Vraćamo se glavom bez obzira u mačiju sobu koja najednom postaje fantastična.
I još da dodam da se mnoge od obećanih svirki nisu desile, pa smo sa uživanjem
nastavili da jedemo pice na parče, a kući smo se vratili onim istim raspalim golfom
punim djubreta. Ponovo se drao kao da idemo 400 na sat.
I znate šta, bilo je leto za pamćenje.
Sve vam je stvar perspektive. A malo je i do mora. Ono je uvek krivo.